Арена

ДЕЈАН МИЛОЈЕВИЋ, ВАЖНО ИМЕ СРПСКЕ КОШАРКЕ
Чекајући нове изазове
И као играч и као тренер он је тиха непомерљива стена на којој све почива. За коју се држи кад је најтеже и најопасније. Освојио је многе националне и међународне трофеје, клупске и репрезентативне. Осам година је тренерски стварао чудо звано „Мега”, одакле је изашло мноштво изванредних играча, попут Јокића, Мицића, Дангубића. Сматра да кошарка на јужнословенским просторима још нема боље решење од регионалне лиге. Верује да ће се пред њим отворити NBA будућност. Ситуација у српској кошарци није беспрекорна, али постоје они који ће сачувати њен висок рејтинг

Пише: Дејан Булајић

Многи су сматрали да је Дејан Милојевић прерано завршио играчку каријеру. Очекивали су да у дресу „Партизана” одигра још коју сезону, али је он 2009. одлучио да то заврши. Три године касније, готово неприметно за ширу јавност, преузео је место тренера тадашње „Мега Визуре”. За осам година сазрео је у једног од најталентованијих српских тренера, који је пресудно утицао на развој клуба и великог броја младих играча. И када се очекивало да то настави и у следећој сезони, одлучио се за нови крупан заокрет. Завршио је причу у „Меги”, постављајући нове, веома високе циљеве.
– Било је реално да размишљам о наставку каријере у НБА лиги. Постојали су јасни наговештаји да ћу остварити сарадњу са неким од тамошњих клубова. Преговори су вођени и можда би већ прошлог лета били крунисани договором да читава ситуација у спорту, па самим тим и у НБА лиги, није толико поремећена због проблема са епидемијом. То је све избацило из устаљеног ритма, читава сезона је померена, клубови су у ванредном стању, па моји планови нису остварени... овога пута. Али не одустајем. НБА је мој циљ и сигуран сам да ћу га остварити ускоро.

Шта вас привлачи најјачој кошаркашкој лиги на свету?
Волим НБА лигу и сматрам да је убедљиво најјача на свету. Посебно ми се допада што је тамо кошарка пре свега игра, па тек онда све остало. Скуп најбољих играча и најбољих тренера делује импресивно. Уколико се некоме чини да током лигашког дела сезоне има и спорог хода, онда је ту плеј-оф да све разувери. То што се у НБА догађа током плеј-офа најбоље је што светска кошарка може да понуди.

Може ли нешто европска кошарка да усвоји од тога?
Мислим да је већ доста тога усвојила, пре свега кроз Евролигу. Оно што ми тренери примећујемо са стране је систем тренинга. Уз тако велики број утакмица током сезоне, пада онај стари европски систем по коме се много тренирало и сва пажња се усмерава према утакмицама. Оне су и борба за бодове, али и најбољи начин за брушење форме. То свакако више одговара и играчима који се најбоље осећају на самим утакмицама.

Може ли чекање на НБА лигу да испуни неки неочекивани ангажман у европској кошарци?
Не верујем. Добар део сезоне је већ прошао, а нисам ни размишљао о томе. Уосталом, предах после дугог интензивног периода добро дође.

МЛАДИМА ТРЕБА ВЕРОВАТИ

Како заиста изгледају изненадне паузе у спортском календару?
Веома ми прија период одмора, јер напокон имам довољно времена за ствари које сам морао да померим у други план због обавеза у „Меги”. То не значи да сам клуб напустио због засићења. Напротив, искрено сам уживао у њему. Свих ових година стварали смо нешто неочекивано, нешто што је прерасло у својеврстан феномен српске кошарке. Драго ми је да сам томе дао свој допринос, али је у мени сазрело уверење да је време за промену и зато сам се одлучио за одлазак.

Шта је пресудно утицало да пројекат са „Мегом” дође до садашњег нивоа?
Морам признати да је и за нас саме све то било изненађење. Нисмо, наиме, могли имати такве амбиције када смо пре осам година почињали. Тада нам је циљ био да младим играчима, који нису успели да се наметну у „Звезди” и „Партизану”, ми пружимо прилику и да то буде основни концепт клуба. То траје још увек, јер смо видели да се младим играчима може веровати много више него што смо мислили у почетку. Тако су међу нама стасали Јокић, Мицић, Дангубић и многи други, који су створили посебан шарм „Мегиног” стила и који нису имали комплекс већих, познатијих и богатијих клубова у региону. Уосталом, резултати које смо остварили оправдали су тај подухват.

Какав је ваш став о Јадранској лиги?
У последње време много је критика на рачун регионалне лиге, а има чак и оних који сматрају да би националне биле од веће користи. Не делим такав став и мислим да је Јадранска лига најбоље решење за читав регион. Разлог је у томе што једино у њој има новца који обећава конкурентан квалитет. Погледајте на шта личи наша лига. Када би се „Звезда” и „Партизан” вратили, ко би им био реалан противник и на шта би то такмичење личило? Можемо желети много тога, али оно што тренутно имамо је општа беспарица у клубовима који углавном једва преживљавају. Зато је добро што је уведена и друга Јадранска лига за клубове који покушавају да се отргну лошем просеку. Осим тога, Јадранска лига нуди проходност ка Евролиги, о чему би могли само да сањамо када би се сви вратили својим националним шампионатима. Подржавам Јадранску лигу и надам се да ће дуго трајати.

СПОРТ ЈЕ ПИТАЊЕ ЗА ЦЕЛО ДРУШТВО

Шта нам нуди српска кошарка – разлоге за задовољство или за забринутост?
Стање свакако није сјајно, али нема ни превише разлога за бригу. Ми смо једноставно навикли да на себе гледамо као на једне од најбољих и очекујемо да то вечно траје. То, међутим, није реално. Мала земља, као што је Србија, не може да непрестано ствара најбоље  кошаркаше. Наиђу периоди успона, али после њих долази до пада, док се не појави нека нова добра генерација. Уверен сам да је садашња ситуација таква да имамо чему да се надамо и да ће играчи који су на окупу у репрезентацији остварити много тога доброг следећих година. Осим тога, Срби воле кошарку. Увек има доста заинтересованих момака који имају и таленат и срце. Они ће сачувати висок рејтинг српске кошарке, али увек треба бити реалан – падови су нешто што прати много веће и богатије земље, па на то није имуна ни Србија.

Могу ли репрезентацију да спутају превелика очекивања јавности?
Мислим да не могу. У јавности се од нас очекују победе без одступања и добро је што је тако. Једноставно, на то се навикнете, постанете свесни у каквом амбијенту делујете и шта се од вас очекује. Ко на то није спреман, нека се не хвата у коло! Такав приступ вас натера да дате све од себе. Хоће ли то бити довољно за успех, већ је друго питање, а ако се покаже да није, онда сте макар пред собом мирни.

Значи ли то да су утисци са репрезентативне тренерске клупе повољни?
Веома повољни! Било је задовољство допунити своје искуство једним таквим изазовом. Сусрет и сарадња са Игором Кокошковим показали су ми да је у питању сјајан човек и исто такав тренер. Убеђен сам да ћемо успети да остваримо доста тога доброг са репрезентацијом, иако је ситуација са квалификационим прозорима веома компликована због односа у светској кошарци и није на корист никоме.

Очигледан проблем представља гашење центара који су некада давали добру базу српској кошарци?
Новац је узрок свему. Читав систем савременог спорта почива на снази новца и то се неће променити. Има људи који чежњиво причају о аматеризму, али то је давно прошло време. Некада су Вршац, Лесковац, Суботица и неки други центри имали сјајне клубове, који су издашно финансирани. Када је то стало, они су просто нестали. Штета је велика и за њих и за нашу кошарку, јер су стварали одличне играче, али то већ мора да буде изазов којим ће се бавити читаво друштво. Док се систем финансирања спорта не утврди, мало тога ћемо моћи да планирамо на дуге стазе.

КОРАК ПО КОРАК КРОЗ СНОВЕ

Како објаснити таленат савремених генерација?
Онако како се то радило и раније, уз одређене додатке. Наиме, увек је било вредних, али и лењих људи. И данас има дечака који су спремни да се озбиљно заложе и посвете спорту, уз готовост на све ризике. Мислим да је њима сада у значајној мери лакше него што је било нашој генерацији. Они, наиме, имају значајну подршку савремених технологија. На интернету могу да пронађу толико тога што им је од користи у личном усавршавању. Исти је случај и са младим тренерима. Систем комуникације са целим светом је поједностављен. Лакше откривају решења за изазове који су нас доводили до озбиљних проблема. Много тога им је сада олакшано, али је и даље од пресудног значаја рад на тренинзима. Ту интернет не може помоћи.

Каква је ситуација са стручњацима у Србији?
У Србији има одличних тренера. Наша тренерска организација је једна од најбољих на свету. Ко хоће да се добро тренерски образује, у Србији има поуздано постоље. Међутим, и на том плану доминира новац или, тачније речено, недостатак новца. Велики број тренера ради са дечацима из хобија, бавећи се при том неким другим послом који им обезбеђује пуну егзистенцију. У таквој ситуацији тешко се посветити трагању за талентима и њиховом брушењу. Други млади тренери, пак, рано одлазе у иностранство у потрази за бољим условима рада, тако да је и тај сегмент српске кошарке у пуној зависности од финансија.

Постоје ли неостварене амбиције и оне којима сада стремите?
Нема неостварених амбиција. И као играч и као тренер веома сам задовољан оним што сам остварио до сада. И иначе, не пристајем на дугорочне планове. Трудим се да се суочим са оним што је непосредно преда мном, да дам све од себе да свој посао урадим што боље, да уживам у њему и да тај осећај поделим са играчима. Где ће ме то одвести не знам, нити сада размишљам о томе. И сновима се лакше прилази када се иде корак по корак.

Колико је спорт допринео вашем људском сазревању?
Вероватно пресудно, јер ми је помогао да између осталог постанем имун на притисак који је стално присутан. Још као играч трудио сам се да битну комуникацију сведем на тимско окружење. Критике, препоруке и савете сам желео да чујем од тренера и блиских људи, све изван тога дотицало ме је тек узгредно. И данас, када сам тренер, не осврћем се ка дневним коментарима и ономе што пише дневна штампа. Рано сам увидео да многи од оних који гласно изражавају своје примедбе углавном не знају о чему говоре, нити то разумеју. Волео сам да тимски сазревам и то ми је уливало сигурност. Помогло ми је да направим разлику између битног и неважног, и то је веома корисна животна, а не само спортска лекција.

***

Пут
Дејан Милојевић је играчку каријеру почео 1997. у „Беовуку”, одакле је прешао у ФМП. Пут га 2000. године води у подгоричку „Будућност”, у којој проводи четири године и осваја прве националне трофеје – првенство и куп. Две године игра у „Партизану”, са којим осваја две титуле шампиона. После тога следи печалба у „Валенсији” и „Галатасарају”. Са репрезентацијом је освојио две златне медаље на Европским првенствима. Тренерску каријеру је почео у „Мега Визури” 2012. Са овим клубом, у којем је створио велики број одличних кошаркаша, освојио је један Куп Радивоја Кораћа.

***

Некомпетенција
– У свакој сфери живота има некомпетентних, па и у спорту. Они су углавном и најгласнији у осудама. Када мало боље размислим, чини ми се да целина наше каријере не може да се замисли уколико нема таквих у близини. Целовито сазревање једноставно није могуће без њих. Они вам на неки начин показују чему сте дорасли. Ако се спотакнете на њима, онда немате чему да се надате изнад њих.